Neko sa srcem

Sedela je na klupi u parku. Plava, kovrdzava devojčica igrala se par metara od nje. Osetila je toplinu. Zatim strah. Razmišljala je šta bi s njom bilo da nije te male devojčice, njene ćerke.

Dve godine ranije, Marijin život bio je sasvim drugačiji. Pred očima su joj se rojila sećanja. Klubovi, fluorescentna svetla, separei. Skupoceni viski klizi niz njena usta, sliva se preko vrata i dekoltea. Neobuzdan smeh i brojanje novca na kraju večeri. Počela je kao promoterka. Nije to bio nepošten posao. Bila je sposobnija od drugih. Bila je dovoljno mudra da upozna prave ljude. Bila je dovoljno vešta da nagovori devojke da urade stvari koje u normalnim okolnostima ne bi uradile. Bila je dovoljno ubedljiva da one pomisle kako je sve to normalno. Ubrzo je postala nešto što se ne bi moglo drugačije nazvati nego podvodačica.

Posle posla na promociji automobila, pozvala bi koleginice u provod. Imale bi rezervisan separe u skupom klubu. Najrazličitije njuške bi plaćale piće, a ona je bila ta koja je od gazde na kraju večeri dobijala bonus. Njen posao je bio malo više od dovođenja devojaka u klub. Ako bi se neko bitan zainteresovao za neku od devojaka, razgovarala bi sa njom da je opusti i objasnj joj kako je sve super i kako se ništa loše neće desiti. Njen posao bio je i da se postara da sutra sve izgleda kao krivica obične, glupe devojke.

Ispod šarmantnog osmeha i odlučnih očiju krio se prezir i prema bogatima i prema siromašnima. Bogati su mislili da su bolji od nje. Očajnički je želela da im dokaže suprotno. Nisila je skupu odeću, koristila najkvalitetniju šminku, pila samo skupa pića. Iako je zarađivala više nego dovoljno, nije mogla da popuni prazninu koja je obitavala u njenoj duši.

Siromašne je prezirala jos više. Bili su nesposobni, glupi i ružni. Njeni roditelji su bili takvi. Izmoreni otac, čuvar u kockarnici, bio je oličenje osobina kojih se gadila. Bio je tunjav i poslušan. Majka, ohola, brbljiva torokuša, sedela bi ispred bedne udzerice u kojoj su živeli i raspredala priče o ljudima iz komšiluka. Sve na svetu bi dala da nikad ne bude kao oni. Novac je bio bitan. Nije shvatala koliko joj je bitan dok nije ušla u pubertet. Pre toga, svet je bio mesto naivnosti, sreće i sporadičnih nestašluka. Kada je imala 13 godina, preselili su se u grad. Shvatila je da postoji neraskidiva veza između novca i privlačnosti. Želela je da bude lepa. Želela je da je ljudi primećuju. Shvatila je da su u centru pažnje bogati. Gledali su je sa visine. Mrzela je njihove pakosne poglede. Osećala je da zaslužuje bolje. Odlučila je da se bori u nepravednom svetu svim sredstvima, bez pardona. Svi su to činili. Ili su ostajali siromašni do kraja života.

Te kobne večeri, dok joj je piće teklo niz grudi i vrat, otišla je predaleko. Pre nego što je razum uspeo da preuzme kontrolu, držala se grčevito za zidove kabine u toaletu. Nije mogla da se seti njegovog lika. Znala je samo da nisu imali kondom.

Jutro je bilo hladno i tmurno. Hodala je ulicom trazeći apoteku.

“Pilula za dan posle će sve resiti”, mislila je.

Primila je honorar od prosle veceri. 250 evra. Strpala ih je u dzep od jakne i, kao da se ništa nije desilo, otišla iz kluba. Hladnoća joj se uvlačila u kosti. Nije razmišljala ni o čemu. Hodala je besciljno. Pomislila je da sigurno izgleda grozno. Počela je da rovi po dzepovima tražeći labelo. Više nije mogla da učini za svoj izgled u tom trenutku. Ruke su joj se tresle. Uplašila se pri pomisli da zapravo nešto oseća. Konačno je napipala labelo. Izvukla je malu plasticnu kutiju iz dzepa. Bila je roze sa Helo Kiti sličicom na poklopcu. Pogled joj je bio zakovan za sličicu kao da je prvi put vidi. Shvatila je da trči tek kada je počela da gubi dah. Od čega beži? Gde ide?

Stala je. Nalazila se na autobuskoj stanici. Trebalo joj je neko vreme da shvati da je zapravo okružena ljudima. Čekali su autobus, išli na svoje obične, nezanimljive poslove, vodili decu u školu. Pred njom je bila apoteka. Zavukla je ruku u dzep. Jos jednom. Proverila je dzepove i shvatila – novca nije bilo. Samo labelo, roze sa Helo Kiti sličicom na poklopcu. Pruzila je ruku i pridržala se za vrata da ne bi pala. Skliznula je na stepenice i sela. Spustila je labelo na krilo i gledala u njega kao da ga prvi put u zivotu vidi. Tu, u njeno krilo, palo je tri novčanice. Dve od po sto i jedna od pedeset dinara. Ukupno 250 dinara. Spustila ih je mala, mršava ručica devojčice. Plavokosa sa krupnim, zelenim očima, stajala je pred njom.

“Izvini, nemam više. To je moj dzeparac. Uzmi ga. Mozda ti pomogne.”, izgovorila je i otrčala.

Marija je ostala ukočena nekoliko trenutaka, a zatim je počela da traži devojčicu. Gurala se kroz gomilu. Obišla je uzduž i popreko veliku stanicu. Nije mogla da je nađe. Okružena bednim, običnim ljudima, srce joj se konačno slomilo. Postala je ranjiva. Postala je čovek. Suze su joj se slivale niz lice. Polako se kretala kroz gomilu, prošla kroz park i uputila se prema stanu. Legla je u krevet i zaspala. Bila je subota. Telefon je zvonio, ali se nije javljala. Uveče se nije pojavila u klubu. Nikad više se nije pojavila u klubu. Četiri godine kasnije, sedela je na klupi u parku i posmatrala svoju malu, plavu devojčicu dok se igra na ljuljašci. Bila je srećna. Bila je neko drugi. Neko sa srcem.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s