Jedan i sada

Rođena je kao mezimica jedne tipične hercegovačke porodice. Četiri godine stariji brat Ilija uneo je preko kućnog praga i brižljivo spustio u krevetac. Nije bio ljubomoran kao ostala deca u tom uzrastu. Hteo je da je čuva. Mama i tata su mu poveravali zadatke i hvalili ga što je dobar, pažljiv i odgovoran. Tata i on su, pre nego što su otišli po mamu i sestru da ih dovedu iz bolnice, zajedno namestili krevetac. U njemu su brižljivo postavili belu posteljinu sa bubamarama. Bila je to posteljina na kojoj je Ilija spavao kada je bio beba. Poklonio je posteljinu sestri i bio uzbuđen i srećan što će se uskoro igrati sa njom.

Sećala se kako je mama privija na grudi i nosi preko mosta kada je imala dve godine. Duvao je jak vetar. Nosila je belu palerinu sa žutim, pufnastim obodom na kapuljači. Osećala se sigurno. Uživala je u divljem vetru i maminom zagrljaju i virila preko ograde da pogleda nabujalu, zelenu vodu. Grad je bio smešten među visoke planine, na ušću dve hladne, planinske reke. Nije pamtila puno događaja iz najranijeg detinjstva, ali je znala da je to bio jedan srećan grad. Mnogo puta u životu će se pitati da li je sve to izmislila, ali bila je ubeđena da grad zaista jeste bio najlepši na svetu i da su njegovi stanovnici bili srećni i bezbrižni. Vodili su jednostavne živote, nisu besmisleno jurili za novcem niti su živeli u bolnoj otiđenosti. Pitala se ko bi se uostalom i drznuo da bude pohlepan na jednom takvom mestu. Iako je grad bio razvijen, niko nije bio ravnodušan prema prirodi koja ga je okruživala. Reke, potoci, šume, nepregledne livade, limani u kojima su se kupala deca, stare vodenice i planinski vrhovi na kojima su rasle endemske vrste cveća i preplavljale livade u kasno proleće, sve je to moralo uticati na ljude koji su tu živeli. Niko nije mogao biti ravnodušan prema takvoj lepoti. Niko nije mogao biti bahat i nemaran kad je znao da te šume i livade žive svoj život, hrane jelene i medvede i daju zaklon vukovima. Ako vukovi napadaju samo kad su gladni, ko bi se drznuo da se iživljava nad stvorovima slabijim od sebe?

Godinama je živela ubeđena da se u tom svetu ništa loše nije dešavalo. Ništa zaista, istinski loše. Ljubav je bila glavno osećanje koje je diktiralo život.

Počeo je rat. Preselili su se u Beograd. Imala je pet godina. Njen otac nije hteo da učestvuje u ratu. Mnogi su ga osuđivali zbog toga, ali ona je mislila da je to najbolja odluka koju je doneo u životu. Bila je to jedina šansa da njihova srca ostanu neukaljana mržnjom.

Sve što se kasnije dešavalo, na tom novom mestu koje je trebalo da bude njen dom, nije bilo dovoljno. Uvek je mislila da rat nije počeo, sve bi bilo bolje, bezbrižnije, drugačije. Za nju je i dalje postojala neka druga, sasvim moguća realnost. Realnost u kojoj su živeli u bajkovitom svetu, u njenom pravom domu, u malom gradu među ogromnim, misterioznim planinama. Ravnica kojom je išla u skolu, soba u kojoj je pisala svoj prvi dnevnik, drugari u školi s kojima je sklapala prva prijateljstva i među kojima je pronašla prvu simpatiju, sve je bilo pogrešno. Ono što je trebalo, moralo da se desi, ostalo je u tom malenom gradu. Sreća je ostala u drugoj, alternativnoj, sasvim mogućoj, neprežaljenoj realnosti, koja je, ako se ona pitala, bila stvarnija od stvarnosti.

Pošto se desila ova druga, pogrešna stvarnost, njen život je skrenuo na pogrešnu stranu i postao nešto sasvim drugačije od onog što je želela. Zaljubila se u pogrešnog dečka, završila fakultet koji nije bio ono što je zaista htela da studira, zaposlila se u velikoj kompaniji u kojoj nije želela da radi. Naizgled je sve bilo u redu, a sve je bilo suštinski pogrešno i malo pomereno. Nerealno. Nestvarno i besmisleno.

Rat je postao prošlost. Velika kompanija u kojoj radila je zapošljavala radnike iz celog regiona, pa je tako počela da radi sa ljudima koji su nekada živeli u njenom rodnom gradu, koji su bili na obe strane u ratu koji je zauvek odvojio od njene prave sudbine. Osećanja su isplivala na površinu. Nije znala zašto, ali volela je te ljude više nego one sa kojima je proživela detinjstvo i mladost. Imali su drugačiji naglasak i podsećali su je na taj bolji svet koji je nekom greškom u univezumu zauvek izgubila. Imali su vrstan smisao za humor. Voleli su da jedu, piju, pevaju, žive. U retkim trenutcima je pričala, ni sama ne zna zašto, da su joj oni bliski kao da su joj rod, svi podjednako, sa obe strane borbenih linija, kako god da su zvali Boga i bez obzira da li su se krstili sa tri prsta ili šakom ili se klanjali pet puta dnevno. Verovala je da je mržnja laž, da je sve jedna velika greška i da se svi oni zapravo vole. Nije imala nikakvo objašnjenje ni opravdanje za takvo razmišljanje, ali nije mogla protiv njega.

Mama joj nikad nije puno pričala o prošlosti. Pričale su o svakodnevnim dešavanjima, kupovini, poslu, ali retko o toj davnoj prošlosti. Jednog popodneva, dok su tumarale po prodavnicama, rešile su da popiju kafu u obližnjem kafiću. Mama je spontano počela da prica o osamdesetim, o njenim najranijim godinama.

“Pa zar se ti ne sećas Amira i Amire?”, pitala je mama.

Na njeno odmahivanje glavom, nastavila je:

“Amir je bio Ilijino godiste, a Amira tvoje. I oni su bili brat i sestra i vas četvoro ste bili nerazdvojni. Živeli su na spratu ispod nas. Stalno ste se igrali zajedno. Ti si uvek govorila da ti je Amira sestra. Ilija je od svih dečaka najviše voleo da se igra sa Amirom. Onda su se u našu zgradu doselila dva brata, dve i tri godine stariji od Ilije i Amira. Njihova mama je bila prava bula.”

Zasmetao joj je ovaj mamin nekorektan izraz, ali rešila je da je ne prekida.

“Jednog dana, Ilija je došao sa livade na kojoj ste se igrali i pitao me:

“Jesam li ja Srb iz Srbije?”

Naivno sam mu odgovirila: “Sine, ti si Jugosloven. Zašto me to pitaš?”

“Igrali smo se rata i Haris i Mustafa su nas delili. Hteo sam da budem u grupi sa Amirom, ali mi nisu dali. Rekli su mi da moram da budem u drugoj grupi jer sam iz Srbije.”

Posle nekoliko dana, utrčao je uplakan u kuću i rekao da ga je Amir gađao kamenom. Nije ga boleo udarac kamena, već to što ga njegov najdraži drug više ne voli. Posle toga je usledilo još tuča, gađanja kamenjem i šutiranja među noge. I mi, mame iz komšiluka, smo se na kraju zamerile između sebe.”

Sedela je i slušala. Nije se sećala Amire. Nije se sećala kako je izgubila prvu drugaricu, jedinu drugaricu koju je zvala sestrom. Desio se rat. Nije mogla da bira. Nije bila u situaciji, a ni u stanju da donosi odluke. Nije mogla da se bori. Potisnula je sve sto se desilo jer nije imala hranrosti da se suoci sa prljavom stvarnoscu. Svet je za nju ostao crno-beo, nerealnan. Mislila je da je svima pruzena ista sansa kao njoj. Postala je malo vise zahvalna za sve sto ima u zivotu. Shvatila je koliko ljubavi je primila i kako je to oblikovalo njenu licnost. Mrznja nikada nije nasla put do nje. Drugi nisu bili tako srecni.

U poslednje vreme je dosta analizirala svoje postupke i svatila da previše prihvata loše stvari bez pogovora. Nema kontrolu ni osećaj da nešto može da promeni. Život joj prosto servira situacije, a ona ih prihvata uvek bez pogovora. Tako je izgleda bilo i kada je imala tri godine. Desio se rat. Nije imala drugog izbora osim da se povuče. A to je očigledno uticalo na sva kasnija zabadanja glave u pesak.

Nekoliko dana je često vrtela maminu priču u glavi. Shvatila je da taj bajkoviti svet nije postojao. Akternativna realnost nije moguća. Ljudi su takvi kakvi jesu: dobri, loši, grešni, smrtni. Život je jedan i sada.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s